Fotografija: Dragana Udovičić
Milana Rajić je doktorand na odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, zaposlena kao istraživačica saradnica na Institutu za psihologiju. Bavi se razvojnom psihologijom i psihologijom obrazovanja, konkretno socioemocionalnim razvojem dece, kvalitetom brige o deci u porodici, kao i kvalitetom podrške razvoju i učenju dece u obrazovnom kontekstu.
Odakle potiče Vaša motivacija da se bavite obrazovanjem?
Od početka studija bila sam sigurna da ću se baviti razvojnom psihologijom i prve istraživačke korake napravila sam baveći se ranim obrazovanjem, odnosno predškolskim obrazovanjem. Kasnije su mi se interesovanja širila, ali su ostala u domenu razvojne psihologije i psihologije obrazovanja. Kao okosnicu svoje motivacije za bavljenje obrazovanjem vidim upravo dobrobit dece i mladih, i to mi je najveća motivacija. Bavljenje obrazovanjem pruža i širinu i veliki potencijal za kreativnost i inovativnost u istraživačkom smislu. Osim toga, određeni period sam bila zaposlena u obrazovanju, i za mene lično, uvek je bilo važno da se kao istraživač bavim oblastima i temama koje mogu da približe nauku i praksu i podstaknu saradnju u cilju promena nabolje.
Zašto se u projektu PEERSolvers potencira značaj saradnje za rešavanje problema?
Mislim da je važno da nauka prati promene koje nam donosi savremeni život, kao i da kontinuirano nudi odgovore na sve kompleksnije izazove sa kojima se mi kao pojedinci u različitim oblastima života susrećemo. Čini mi se da mi kroz ovaj projekat upravo to i radimo, ciljajući populaciju koja je na pragu odraslog doba i koja će za nekoliko godina ući na tržište rada koje diktira sve veću potrebu za dobrim veštinama timskog rada i komunikacije.
Koliko god saradnja delovala jednostavno, zapravo je vrlo kompleksna jer na uspešnost zajedničkog rada utiču različiti faktori. I ono o čemu nas dostupna istraživanja informišu jeste da mladima nedostaju određene veštine u ovoj oblasti. Ali dobra vest je da veštine zajedničkog rada mogu da se razvijaju. Upravo zbog toga, u okviru projekta težimo ka tome da identifikujemo širi spektar faktora koji mogu da doprinesu uspešnosti saradnje i razvijemo model koji može da odgovori na postojeće potrebe mladih.
Šta je za Vas najzanimljiviji istraživački segment projekta?
Za mene kao mladog istraživača, ovaj projekat zaista predstavlja priliku za sticanje novih, kako teorijskih tako i metodoloških znanja. U tom smislu, nisam sigurna ni šta bih konkretno izdvojila kao najzanimljiviji deo. Osim samog procesa koji je vrlo kompleksan i stavlja nas svakodnevno pred nove izazove, ono što bih izdvojila kao najzanimljivije i čemu se najviše radujem je naš krajnji ishod, odnosno razvoj modela i treninga za unapređenje veština zajedničkog rešavanja problema kod mladih. Radujem se toj fazi projekta, kojoj smo prilično blizu, kada ćemo imati jasnu sintezu svih saznanja koja su nam potrebna za početak rada na razvoju modela, a posle i fazi testiranja modela.
Koliko ima prostora za sticanje veština (zajedničkog) rešavanja problema u našim obrazovnim programima?
Ako govorimo o kapacitetima našeg obrazovnog sistema za omogućavanje prilika za razvoj ovih veština kod učenika, rekla bih da ima prostora. Ali ono što zapravo vidimo u praksi do sada i na šta ukazuju prvi rezultati naših studija, jeste da nastavnici ne angažuju učenike u aktivnosti grupnog rada dovoljno često i na način koji bi omogućio razvoj veština zajedničkog rešavanja problema kod dece. Još uvek je nastava u većini škola prilično okrenuta frontalnom obliku rada, grupni rad je redak i najčešće vezan samo za pojedine predmete i specifične zadatke u okviru njih. Sa druge strane, čak i kada grupni rad postoji, iskustva učenika govore u prilog relativno niskom zadovoljstvu samim procesom ali i ishodom rada. Učenicima je potreban veći broj prilika za zajednički rad, ali i neko ko će ih osnažiti, podsticati i učiti na koji način mogu da sarađuju da bi bili efikasniji i zadovoljniji saradnjom.
Ovaj intervju je jedan od 12 kratkih intervjua u serijalu "Predstavljamo tim!" u kom naši istraživači odgovaraju na pitanja o obrazovanju i projektu PEERSolvers. Ostale intervjue možete pročitati ovde.
Projekat PEERSolvers, „Saradnjom do rešenja: PEER model osnaživanja mladih za konstruktivni dijalog i timski rad“, finansiran je od strane Fonda za nauku Republike Srbije u okviru programa IDEJE (#7744729).