Fotografija: Dragana Udovičić
Prof. dr Ksenija Krstić je vanredna profesorka na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Predaje na kursevima iz oblasti razvojne psihologije. Bavi se temama socioemocionalnog razvoja dece u ranom detinjstvu i adolescenciji, kao i socioemocionalnim veštinama u obrazovnom kontekstu.
Odakle potiče Vaša motivacija da se bavite obrazovanjem?
S obzirom na moje interesovanje za socioemocionalni razvoj, neizbežno je i da se bavim obrazovanjem, koje je važan kontekst razvoja dece i mladih. Psihologija obrazovanja se bavi vrlo važnim funkcijama i procesima, bez kojih je nemoguće baviti se razvojem – kao što su npr. učenje, motivacija za učenje, doživljaj samoefikasnosti i brojni drugi.
Tokom detinjstva i mladosti, deca veliki deo svog budnog vremena provode u školi, pa je obrazovanje nerazdvojivo povezano sa njihovim odrastanjem i razvojem. Zbog toga, obrazovanje kao sistematski, organizovan oblik podučavanja dece jeste kontekst u okviru koga je moguće uticati na razvoj i oblikovati ga.
Iako se u kontekstu obrazovanja najviše govori o usvajanju znanja i razvoju kognitivnih sposobnosti (mišljenja), važno je razvijati i socio-emocionalne veštine koje su neophodne za normalno funkcionisanje i dobrobit pojedinca. Ovaj projekat je posvećen upravo tome.
Zašto se u projektu PEERSolvers potencira značaj saradnje za rešavanje problema?
Svakodnevno iskustvo nam ukazuje na njihov značaj – svako od nas se u svom privatnom i poslovnom životu suočava sa različitim problemima koje treba rešavati, a sa druge strane smo u različitim situacijama, često usmereni na ljude oko nas i moramo da sarađujemo sa njima, svidelo nam se to ili ne. Kako je društvo u kome živimo sve složenije, tako i problemi sa kojima se suočavamo postaju sve složeniji i prevazilaze mogućnosti pojedinca da ih samostalno rešava. Neophodni su nam veštine i znanja drugih ljudi kako bismo uspešno rešavali te probleme. Ukoliko unapredimo naše veštine za timski rad i saradnju, kao i za rešavanje problema kroz saradnju, bićemo uspešniji kao pojedinci ali i kao društvo, a rešenja do kojih dolazimo biće bolja i dugotrajnija. Za mene kao razvojnog psihologa interesantna je ona stara afrička poslovica: Potrebno je celo selo da bi se odgajalo jedno dete. Ona, pored ostalog, govori o važnosti takve saradnje.
Šta je za Vas najzanimljiviji istraživački segment projekta?
U projektu se bavimo značajem nekih socioemocionalnih veština za uspešnu vršnjačku saradnju i rešavanje problema. Prvo treba da na osnovu pregleda literature izdvojimo koje socioemocionalne kompetencije su značajne u kolaborativnom radu. Imamo neka očekivanja o tome, ali će biti vrlo interesantno da viidmo šta će pregledni rad pokazati.
Nakon toga plan nam je da osmislimo trening koji će imati za cilj unapređenje vršnjačke saradnje. To nam je najveći izazov – bez obzira što će PEER model i trening imati jako uporište u teoriji, pitanje je kakve će efekte imati u praksi. Uz to, interesantno mi je i uključivanje digitalnih resursa. Vrlo mi je zanimljiva ideja da iskoristimo digitalne resurse, kao neizostavni deo realnosti današnjih adolescenata, te njihov potencijal za podršku saradnji i razvoju socioemocionalnih kompetencija.
Koliko ima prostora za sticanje veština (zajedničkog) rešavanja problema u našim obrazovnim programima?
Prostora ima, bilo bi vrlo jednostavno organizovati nastavu tako da se podrži razvoj socioemocionalnih veština, a posebno veština rešavanja problema. O tome znamo iz iskustava drugih zemalja, gde su ove prakse već uvedene, a to pokazuju i retki primeri nastavnika koji uvode takve novine u našim školama. Problem je naravno inertnost našeg obrazovnog sistema, nedovoljna zainteresovanost da se on unapredi i osavremeni.
Mislim, ipak, da potreba za tim postoji, to vidimo iz vrlo pozitivnih reakcija zaposlenih u školama kojima smo se obratili za saradnju u okviru ovog projekta. Nadam se da ćemo kroz ovaj projekat moći da ponudimo školama nešto što će prepoznati kao korisno i primenljivo, a što će voditi unapređenju socioemocionalnih veština potrebnih za produktivnu vršnjačku saradnju – dakle, doprineti dobrobiti mladih ljudi.
Ovaj intervju je jedan od 12 kratkih intervjua u serijalu "Predstavljamo tim!" u kom naši istraživači odgovaraju na pitanja o obrazovanju i projektu PEERSolvers. Ostale intervjue možete pročitati ovde.
Projekat PEERSolvers, „Saradnjom do rešenja: PEER model osnaživanja mladih za konstruktivni dijalog i timski rad“, finansiran je od strane Fonda za nauku Republike Srbije u okviru programa IDEJE (#7744729).