Fotografija: Dragana Udovičić
Prof. dr Ana Altaras Dimitrijević je redovni profesor na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. U svojoj nastavi i istraživanjima prevashodno obrađuje pitanja koja se tiču različitih vidova inteligencije odnosno darovitosti, njihove valjane procene i uvažavanja u obrazovnom kontekstu. Pokrenula naučna istraživanja emocionalne inteligencije u našoj zemlji. Takođe, dugi niz godina posvećena je ispitivanju osobenosti i obrazovnih potreba intelektualno darovitih učenika i angažovana na unapređivanju obrazovnih prilika za te učenike.
Odakle potiče Vaša motivacija da se bavite obrazovanjem?
To je transgeneracijski porodični obrazac: baka je bila učiteljica, mama – profesorka u srednjoj školi… Ja sam pokušala da iskočim, ali ipak nisam odolela nastavničkom pozivu i prilici da radim na fakultetu. 😊 Šalu na stranu, obrazovanje u mojim očima ima izuzetnu moć i vrednost. Prvenstveno ga vidim kao proces „unutrašnjeg bogaćenja“, prisvajanja dela po dela iz riznice intelektualnih dragocenosti neke kulture. Takođe imam u vidu činjenicu da, u savremeno doba, veliki deo čovečanstva provodi čitav niz takozvanih formativnih godina u nekoj obrazovnoj instituciji. Naravno da stalno postoji rizik da se blagodet masovnog obrazovanja pretvori u tretiranje učeničkog tela kao jednoobrazne mase, i baš to me motiviše da istražujem: kako formalno obrazovanje može (bolje) da doprinese ličnom razvoju i aktualizaciji potencijala?
Zašto se u projektu PEERSolvers potencira značaj saradnje za rešavanje problema?
Mi, ljudi, dičimo se kao „znajući“ (sapiens), ali šta je to što znamo bolje od ostalih vrsta? U naučnim krugovima nas već neko vreme bije glas da smo opstali i probili se umnogome zahvaljujući svojoj naročitoj sposobnosti da se međusobno koordinišemo i sarađujemo. Razmere te sposobnosti možda se najbolje očituju u sistemima komunikacije kojima raspolažemo: nije nam dovoljno što jedini na planeti imamo moć govora i jezik, već hrlimo k apsolutnom, globalnom umrežavanju. Ako se, dakle, iz ugla psihologa bavimo ljudskim sposobnostima, onda nipošto ne možemo da zaobiđemo taj kapacitet za zajedničko rešavanje problema. Naravno, kao i ostale sposobnosti, i ova mora da se kultiviše i usmeri k odgovarajućim vrednostima. To je ono čemu ovaj projekat treba da doprinese.
Šta je za Vas najzanimljiviji istraživački segment projekta?
S obzirom na to da se inače bavim emocionalnom inteligencijom, najviše me interesuje kako sposobnosti obuhvaćene ovim konstruktom – recimo, sposobnost da tačno prepoznamo i protumačimo neki emocionalni izraz, da predvidimo sopstvene i tuđe emocionalne reakcije, pa i da strateški upravljamo njima – učestvuju u zajedničkom rešavanju problema. Da li će neki tim biti utoliko produktivniji ukoliko su njegovi članovi vičniji uočavanju, razumevanju i regulisanju emocija? Može li biti obrnuto – da primećivanje najsuptilnijih emocionalnih signala odvraća pažnju od zadatka i čini tim manje efikasnim? I, najzad, možemo li sistematskim treningom da izoštrimo sposobnosti iz sfere emocionalne inteligencije, tako da one optimalno doprinose učinku grupe, ali i ličnoj dobiti od zajedničkog rešavanja problema kada se gleda svaki član tima ponaosob?
Koliko ima prostora za sticanje veština (zajedničkog) rešavanja problema u našim obrazovnim programima?
Slažem se sa koleginicom Ivanom Stepanović Ilić da prostora ima dovoljno, ali da je on nedovoljno iskorišćen. Pritom pre svega imam u vidu sledeće: klasični sistem razreda i odeljenja čini da naši učenici zaista rastu s izvesnim osećanjem zajedništva; u školi se formiraju „družine, da delimo užine“, a neretko i prijateljstva za ceo život. Nažalost, čim zvoni za čas, to zajedništvo se po pravilu svede na učenje istog gradiva na istom mestu, a druženje se obustavlja kao pretnja disciplini. Kakva šteta! Prva sam za to da kod dece treba negovati kapacitet za solitarne saznajne aktivnosti (kao što je čitanje knjiga), ali odeljenska zajednica je idealan teren da se vežba okupljanje oko nekog intelektualnog zadatka ili problema.
Ovaj intervju je jedan od 12 kratkih intervjua u serijalu "Predstavljamo tim!" u kom naši istraživači odgovaraju na pitanja o obrazovanju i projektu PEERSolvers. Ostale intervjue možete pročitati ovde.
Projekat PEERSolvers, „Saradnjom do rešenja: PEER model osnaživanja mladih za konstruktivni dijalog i timski rad“, finansiran je od strane Fonda za nauku Republike Srbije u okviru programa IDEJE (#7744729).