Fotografija: Dragana Udovičić
Dr Marina Videnović je naučni saradnik Instituta za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U okviru svojih istraživanja bavi se raznovrsnim temama iz oblasti razvojne psihologije (sa akcentom na adolescentnom periodu razvoja, kao i ranoj podršci razvoju) i psihologije obrazovanja (rano odustajanje od školovanja, analiza faktora koji doprinose u uspešnosti u školovanju).
Odakle potiče Vaša motivacija da se bavite obrazovanjem?
Mislim da glavni izvor interesovanja leži u uverenju da je obrazovanje moćno oruđe društva i da u obrazovanje dosta ulažemo svi. Nije reč samo o platama nastavnika ili delu bruto dohotka građana. Ukoliko računamo vreme koje smo proveli u različitim školskim klupama, neki od nas će početi da prebrojavaju decenije. Sad zamislite da je to vreme većim delom bilo ispunjeno smislenim i pažljivo planiranim aktivnostima, našim trudom da naučimo nešto novo o onome što nas zanima, motivisanim nastavnicima, pokušajima da se kod učenika razvije inicijativnost, kreativnost, radoznalost, saradljivost… Koliko bi s takvim obrazovanjem profitirao svako od nas? Koliko bi ovaj svet bio bolji?
Zašto se u projektu PEERSolvers potencira značaj saradnje za rešavanje problema?
Svet u kojem živimo se menja tako da broj poslova koji podrazumevaju timski rad stalno raste. Prošlo je vreme individualaca kao nosilaca promena. Na primer, važna otkrića u nauci su rezultat rada većeg broja ljudi koji kroz zajednički rad i saradnički odnos pokušavaju da ostvare određeni cilj. Veštinom zajedničkog rada sa drugima nije lako ovladati i ona se, kao i mnogo toga u životu, uči. Zadatak škola treba da bude da podstiču razvoj ove veštine kako bi učenike osposobile za život u savremenom svetu. To je posebno važno u današnjem vremenu kada kod mladih postoji rizik da ih digitalni mediji i igrice odvuku od nevirtualnog kontakta sa vršnjacima.
Šta je za Vas najzanimljiviji istraživački segment projekta?
Nije lako izdvojiti samo jedan. Ono što me najviše privlači u ovom projektu je upravo to što su različiti segmenti ili faze istraživanja međusobno povezani, tako da jedna vodi ka drugoj. Kada se baviš psihologijom obrazovanja, onda je pitanje praktične primene rezultata neodvojivo od naučnog doprinosa rada, zbog toga i životnost problema kojim se bavite zahteva da se ne zadržite samo na različitim metodološkim poigravanjima. Meni će biti jako zanimljivo kada dobijene rezultate o tome kako učenici rešavaju problem zajedno pokušamo da iskoristimo za osmišljavanje novih modela nastave koji bi bili smisleni i nastavnicima i učenicima. Ujedno mi se čini da je to i najteži deo projekta.
Koliko ima prostora za sticanje veština rešavanja problema u našim obrazovnim programima?
Pojednostavljeno rečeno, problem u našem školstvu jeste taj što nikako da prihvatimo da nam ne treba škola kako bismo saznali koji je glavni grad Letonije ili došli do nekog drugog podatka. Deluje kao da je ideja vodilja našeg obrazovnog sistema da će, kad dođe do kataklizme i nestane interneta, pametnog telefona ili digitrona, naši učenici zablistati jer će znati da podele tri trocifrena broja sa ostatkom. S druge strane, stalno prenebregavamo činjenicu da u savremenom svetu nije umeće nešto znati, nego znati kako da dođeš do informacija, kojem od postojećih izvora da veruješ, kako da iskombinuješ različita saznanja kako bi rešio neki problem. Evo, za početak, neka učenici sede tako što vide lica, a ne potiljke drugova iz odeljenja.
Ovaj intervju je jedan od 12 kratkih intervjua u serijalu "Predstavljamo tim!" u kom naši istraživači odgovaraju na pitanja o obrazovanju i projektu PEERSolvers. Ostale intervjue možete pročitati ovde.
Projekat PEERSolvers, „Saradnjom do rešenja: PEER model osnaživanja mladih za konstruktivni dijalog i timski rad“, finansiran je od strane Fonda za nauku Republike Srbije u okviru programa IDEJE (#7744729).