Fotografija: Dragana Udovičić
Prof. dr Dragica Pavlović Babić je vanredna profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na kom drži predmete koji se odnose na psihologiju obrazovanja, psihologiju učenja i obrazovne politike, što joj je i polje interesovanja. Ima značajno iskustvo u realizaciji nacionalnih i međunarodnih evaluacionih studija obrazovnih postignuća. Zanimaju je i pravednost obrazovanja, efekti depopulacije na obrazovni proces, kultivisanje kritičkog mišljenja. Radila je na razvijanju sistema indikatora za praćenje inkluzivnosti obrazovanja.
Odakle potiče Vaša motivacija da se bavite obrazovanjem?
Izgleda da, kao što škola nije omiljena među decom, tako ni psihologija obrazovanja nije omiljena među psiholozima. Ali, u osnovi, reč je o veoma angažovanoj disciplina koja, kao malo koja druga, povezuje i objedinjuje različite grane psihologije – od makro tema kao što su obrazovne politike i efikasnost organizacionih rešenja do mikro plana – kao što je individualni savetodavni rad i usmerenost na dobrobit pojedinca, uz kontinuiran istraživački rad. Takođe, moć psihološke intervencije je dalekosežna i sveobuhvatna, što ranija to moćnija. Naravno, važi i obrnuto – greške u obrazovno osetljivom uzrastu su veoma skupe, jer su posledice dugoročne i teško ispravljive. Ta kombinacija prilika za intervencije i odgovornosti za realne efekte čini bavljenje obrazovanjem veoma smislenim.
Zašto se u projektu PEERSolvers potencira značaj saradnje za rešavanje problema?
Zamislite da vas neko pita šta znate o životu morskih krastavaca. Gotovo sigurno biste rekli da ne znate ništa. Ali, ako biste na to pitanje odgovarali u grupi, sigurno bi se pojavile neke generalizovane ideje, pa asocijacije na njih, neki primeri, iskustva… sve dok se ne složi jedna celovita slika. Ukratko, raditi u grupi, kroz saradnju, znači udružiti kompetencije, proširiti lična znanja, povećati samoefikasnost i doći do boljih rešenja.
Šta je za Vas najzanimljiviji istraživački segment projekta?
U prvom delu projekta fokusirani smo na istraživanje spontane interakcije među vršnjacima koji zajednički rade na rešavanju nekog realnog i za njih relevantnog problema. Za mene lično je najinteresantniji taj proces izgradnje strategija zajedničkog rada, preispitivanja njihove efikasnosti, menjanja, prilagođavanja i pregovaranja dok se ne postigne cilj. Razvijanje efikasnih strategija zajedničkog rada je i najvažnija lekcija koju ćemo naučiti iz ovog projekta.
Koliko ima prostora za sticanje veština (zajedničkog) rešavanja problema u našim obrazovnim programima?
Prostor je neograničen jer kompletan obrazovni program može da se, umesto individualno i takmičarski, organizuje kao saradnički i zajednički. Da to nije utopija pokazuje nam, na primer, singapurski obrazovni sistem, posebno njihova nastava matematike, koja je u potpunosti organizovana kroz rešavanje različitih problemskih situacija. Napraviti iskorak u ovom pravcu nije lako jer su potrebni dobro osmišljeni programi nastave i učenja i dobro pripremljeni nastavnici. A ovaj projekat upravo na tome radi.
Ovaj intervju je jedan od 12 kratkih intervjua u serijalu "Predstavljamo tim!" u kom naši istraživači odgovaraju na pitanja o obrazovanju i projektu PEERSolvers. Ostale intervjue možete pročitati ovde.
Projekat PEERSolvers, „Saradnjom do rešenja: PEER model osnaživanja mladih za konstruktivni dijalog i timski rad“, finansiran je od strane Fonda za nauku Republike Srbije u okviru programa IDEJE (#7744729).