Fotografija: Dragana Udovičić
Tijana Nikitović je zaposlena kao istraživačica saradnica na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Istraživački se bavi ulogom sociokulturnih faktora u psihološkom razvoju mladih i adolescenata. U svojoj doktorskoj disertaciji bavi se analizom konstrukcija i iskustava telesnosti mladih devojaka.
Odakle potiče Vaša motivacija da se bavite obrazovanjem?
U svom istraživačkom radu se trudim da negujem interdisciplinarni, kvalitativni pristup istraživanju fenomena, a obrazovanje i razvojna psihologija su oblasti u kojima je, upravo zbog kompleksnosti i proceduralne prirode problema kojima se bave, poželjno primeniti ovakav pristup.
Kao učenica i kasnije studentkinja, obraćala sam pažnju na način na koji je naš obrazovni sistem organizovan i bila sam svesna koliko je mom celokupnom razvoju doprinelo obrazovanje, a pre svega osobe sa kojima sam imala priliku da sarađujem i od njih učim tokom školovanja. Iz tog razloga sam želela da se jednog dana nađem u ulozi nalik onoj koju su profesori, mentori i kolege imali u mom razvoju. Stoga sam se usmerila na pružanje podrške mladima u razvoju kritičkog mišljenja, rešavanja problema i razvoju interesovanja za svet u kome žive.
Zašto se u projektu PEERSolvers potencira značaj saradnje za rešavanje problema?
Naš projekat polazi od pretpostavke da osnova svakog ličnog razvoja leži u interakciji deteta sa drugim osobama i (ne)materijalnim resursima koji su deo naše kulture. Smatramo da kroz unapređenje veština saradnje mladih možemo doprineti razvoju kognitivnih i socioemocionalnih veština pomoću kojih će biti opremljeniji za učešće i unapređenje sve kompleksnijeg savremenog društva. Kroz uspešnu saradnju mladih stvaraju se osnove za kvalitetan timski rad koji je osnova multidisciplinarnog pristupa složenim problemima koji je osnov za napredak – kako u nauci, tako i društvu uopšte.
Šta je za Vas najzanimljiviji istraživački segment projekta?
Radujem se prilici da učestvujem u osmišljavanju modela i sastavljanju priručnika namenjenog praktičarima – nastavnicima i praćenju pozitivnih efekata koje se nadamo da će imati po proces saradnje, zajedničkih rešenja, ali i individualnih veština srednjoškolaca. Takođe, veoma mi je zanimljiva trenutna faza – kvalitativno istraživanje spontane interakcije tokom zajedničkog rešavanja problema, kao i intervjui koje smo obavili sa mladima kako bismo dobili uvid u njihova shvatanja saradnje i iskustava u zajedničkom radu (i manjku istog). Prikupili smo pregršt podataka o procesu spontane saradnje, te će naredna faza njihovog tumačenja i izvođenja zaključaka biti izazovna, ali bez sumnje i nagrađujuća.
Koliko ima prostora za sticanje veština (zajedničkog) rešavanja problema u našim obrazovnim programima?
Smatram da prostora ima, ali da je pre svega neophodno napraviti plodno tlo za pospešivanje ovih veština. Tradicionalni model nastave u kome učesnici imaju (ili im se razvijaju) očekivanja da učenici treba da pasivno primaju znanja koja im nastavnici i udžbenici „serviraju“ ne ostavlja mnogo prostora za razvoj saradnje i veština rešavanja složenih problema. Saradnjom svih aktera u sistemu obrazovanja i promenom fokusa sa izolovanih školskih predmeta i reproduktivnih znanja na aktivne metode nastave i učenja, u učionicama se može napraviti prostor za tematski pristup problemima koji povezuje nastavne jedinice i predmete. U ovakvom prostoru naš model bi mogao da nađe najbolju primenu.
Ovaj intervju je jedan od 12 kratkih intervjua u serijalu "Predstavljamo tim!" u kom naši istraživači odgovaraju na pitanja o obrazovanju i projektu PEERSolvers. Ostale intervjue možete pročitati ovde.
Projekat PEERSolvers, „Saradnjom do rešenja: PEER model osnaživanja mladih za konstruktivni dijalog i timski rad“, finansiran je od strane Fonda za nauku Republike Srbije u okviru programa IDEJE (#7744729).