Fotografija: Dragana Udovičić
Prof. dr Zorana Jolić Marjanović je vanredna profesorka na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Njena istraživačka interesovanja obuhvataju raznovrsne teme iz domena obrazovne i diferencijalne psihologije, uz stavljanje posebnog akcenta u najskorijim istraživanjima na razvoj i kvalitet socijalnih, emocionalnih i kognitivnih sposobnosti dece i mladih, kao i različite pristupe u njihovoj proceni.
Odakle potiče Vaša motivacija da se bavite obrazovanjem?
Tokom studija moja interesovanja su bila prilično široka i pokretala su me pitanja iz različitih oblasti psihologije. Ono što je presudno uticalo na moje današnje opredeljenje za psihologiju obrazovanja su iskustvo direktne interakcije sa učenicima tokom studija i prilika da već tada spoznam kakav potencijal psihologija ima u obrazovnom kontekstu. Vrlo brzo sam otkrila da sve što me je najviše interesovalo u psihologiji može da se primeni u obrazovanju i učini ga bojim i kvalitetnijim, ne samo generalno, već i za svako pojedinačno dete.
Pomeranja u obrazovanju su često veoma spora, naročito kad težimo sistemskim rešenjima. Ipak, najčešće u neposrednom radu s učenicima čak i blagi psihološki manevri prave veliku razliku i pomažu detetu da se bolje nosi sa obrazovnim i ličnim izazovima. Ta pomeranja na individualnom planu kod mene stvaraju neverovatnu istrajnost u podržavanju krupnijih promena u sistemu.
Zašto se u projektu PEERSolvers potencira značaj saradnje za rešavanje problema?
Saradnja je osnova nekih savremenih oblika podučavanja/učenja koje primenjujemo u školi. Rad u timu je danas dominantan oblik organizovanja radnih aktivnosti zaposlenih. Osim toga, za mnoge složene probleme današnjice nema rešenja bez udruživanja u njihovom rešavanju. Baš zbog toga, saradnja u rešavanju problema danas ima status kompetencije, pa čak i vrednosti koju želimo da razvijamo kod dece i mladih.
Ipak, ova saradnja se često odvija „nekontrolisano“, usled čega ne rezultira očekivanim ishodima ili bar ne najboljim mogućim rešenjima. Neretko se dešava da se neki učesnici saradnje ne osećaju najbolje u toj situaciji, što obeshrabruje njihovo dalje učešće u zajedničkom radu s drugima. Psihologija raspolaže znanjima čija primena može da optimizuje saradnju u rešavanju problema, a naš cilj je da ta znanja iz različitih oblasti psihologije udružimo i ponudimo model zajedničkog rada koji saradnju čini produktivnijom i ispunjujućom.
Šta je za Vas najzanimljiviji istraživački segment projekta?
Najzanimljivije će mi biti da vidim kako će na kraju izgledati sam model saradnje, koji treba da bude produkt našeg timskog rada i kompozicije znanja koja imamo iz razvojne, diferencijalne i obrazovne psihologije.
Takođe, iako su moja dosadašnja istraživačka interesovanja bila usmerena na individualne razlike u kognitivnom, socijalnom i emocionalnom funkcionisanju pojedinaca, ona nisu ranije bila usmerena na kontekst saradnje u rešavanju problema. Zanimljivi su mi rezultati do kojih već sad dolazimo kroz sintezu nalaza ranijih istraživanja o doprinosu crta ličnosti i emocionalne inteligencije uspešnoj saradnji. Na osnovu njih se mogu izvući jasne preporuke za to kako se ove individualne razlike mogu uvažiti u komponovanju neke buduće saradnje. Ipak, za mene je posebno važno koliko ćemo biti uspešni u tome da adolescente opremimo znanjima i veštinama koje će im pomoći da individualne razlike prepoznaju, iskoriste i „kontrolišu“ u stvarnom radu sa vršnjacima i time u celini unaprede veštine saradnje.
Koliko ima prostora za sticanje veština rešavanja problema u našim obrazovnim programima?
Ako se gledaju sami programi, vidi se da takve prilike postoje i da obrazovni ishodi na neki način redovno upućuju na razvoj veština koje su važne za rešavanje problema. Ipak, svakodnevno iskustvo učenika, roditelja, pa i stručnjaka za obrazovanje daje drugačije svedočanstvo.
U našem obrazovanju još uvek se insistira na usvajanju znanja i to najčešće onog prostog – činjeničkog, umesto na usvajanju veština i znanja o tome kako se rešava neki problem. Retke su prilike u kojima učenici vežbaju da misle o nekom problemu i onda imaju priliku da ga samostalno reše. Češće se serviraju gotova rešenja za probleme, a onda od učenika očekuje da razumeju kako se do tih rešenja došlo. Takvo usvajanje znanja je teskobno za učenike, a po prirodi stvari otežava samostalno dolaženje do uvida, koje prema empirijskim nalazima predstavlja ključ uspešnog učenja.
Ovaj intervju je jedan od 12 kratkih intervjua u serijalu "Predstavljamo tim!" u kom naši istraživači odgovaraju na pitanja o obrazovanju i projektu PEERSolvers. Ostale intervjue možete pročitati ovde.
Projekat PEERSolvers, „Saradnjom do rešenja: PEER model osnaživanja mladih za konstruktivni dijalog i timski rad“, finansiran je od strane Fonda za nauku Republike Srbije u okviru programa IDEJE (#7744729).